Mikis Teodorakis (1925. - 2021.): život velikog internacionalnog kompozitora i militantnog demokrate

Svetska muzika i klasna borba za demokratska prava izgubile su bitnu figuru, Mikisa Teodorakisa, voljenog kompozitora grčkog naroda. Mikis Teodorakis posvetio je svoj život muzičkom preporodu posleratne Grčke. Njegove muzičke kompozicije kombinovale su izuzetnu umetničku sposobnost zajedno sa izvanrednim izražavanjem raspoloženja grčke radničke klase, njenih aspiracija i borbi protiv siromaštva i represije.


[Source]

Mikis je bio borac za oslobođenje grčkih naroda u EAM-u (Nacionalno-oslobodilački front Grčke) i ELAS-u (Narodno-oslobodilačka vojska Grčke). Za vreme nacističke okupacije, postao je član KKE (Komunistička partija Grčke) i kasnije vodeća figura levice u posleratnog Grčkoj. On se u prvim redovima borio protiv autoritarnih režima postavljenih Grčkoj od strane vladajuće klase i njenih saveznika, kao i konkretno protiv „režima pukovnika“. Za vreme tih mračnih godina grčke vojne hutne, Mikis je kroz svoju muziku i organizovanje postao simbol otpora.

Teodorakis je napravio nekoliko političkih grešaka kao vodeća figura levice, odražavajući političke greške grčkog staljinizma. Verovatno najšokantnija greška bila je njegova kratkoročna uloga parlamentarca u vladi Nove demokratije (ND) i uloga ministra u vladi ND u ranim 90-im; kao i njegov nešto skoriji nacionalistički pristup pitanju Makedonije. Uprkos tome, on će ostati u sećanju grčkih radnika kao veliki umetnik i zagovornik demokratije, čije će borbe zauvek biti uklesane u njihovo kolektivno sećanje.

Njegovo muzičko i političko putovanje

Mihail (Mikis) Teodorakis rođen je 29. jula 1925. na Hiosu. Njegovi roditelji, Jorgos Teodorakis sa Krita i Aspasija Pulaki iz Češme, upoznali su se u Maloj Aziji ubrzo nakon požara u Smirni. Proveo je svoje detinjstvo u Mitileni, Janjini, Argostoliju, Pirgosu, Patrasu i Tripoliju, usled čestih transfera svog oca za vreme njegove dužnosti kao državnog službenika. Sa 17 godina, imao je svoj prvi koncert gde je izvodio svoju prvu simfoniju, Kasija. Nakon toga, otišao je na studije u Atinu i Pariz i komponovao dela zasnovana na velikim poetama levice, uključujući Pabla Nerudu, Federika Garsija Lorku, Odiseasa Elitisa i Janisa Ricosa.

1943. se učlanio u omladinu EAM, EPON (Ujedinjena panhelenska organizacija omladine) i kasnije u KKE. Hapšen je i mučen od strane italijanskih fašista za vreme Bitke kod Farbikabua 25. marta 1943. Postao je aktivan agitator i dobio ulogu „kulturnog“ sekretara EPON-a 1944. Iste godine se pridružio ELAS-u, vojsci EAM, i učestvovao u ustanku decembra 1944. ("Dekemvrijana"), dok je još bio student atinske muzičke škole.

Za vreme Dekemvrijane, bio je proganjan i preselio se u Atinu, gde je živeo ilegalno. Prvi put je priveden 1945. Osnovao je Panhelensko muzičko udruženje iste godine. Ponovo je privođen 1947. i ovog puta izgnan na Ikariju. Na Makronisos je prebačen 1948. i pušten na slobodu u avgustu 1949. Ostatak vojnog roka odslužio je u Aleksandrupolisu, Atini i Hanji. Dok je bio u vojsci i živeo pod režimom ekstremnog terora, Teodorakis je 1950. pokušao izvršiti samoubistvo.

Emigrirao je u Pariz 1954, gde je studirao u pariskoj muzičkoj školi na stipendiji do 1957, gde je komponovao tri baleta: Antigonu, Ljubavnike Teruela i Le feu aux poudres, koji su bili vrlo uspešni u Parizu i Londonu. Oedipus Tyrannos takođe je napisan iste godine. Teodorakisov Koncert za klavir i orkestar je 1957. osvojio zlatnu medalju na moskovskom festivalu, time nasleđujući Šostakoviča. U Grčku se vratio 1960. septembra iste godine i snimio Epitaf, gde je sjedinio narodnu muziku i grčku poeziju kroz stihove Janisa Ricosa. Iste godine, izvodio je muziku za Axion Esti od Odiseasa Elitisa i Epifaniju od Gorgosa Seferisa. Osnovao je „Mali simfonijski orkestar Atine“ i održao velik broj koncerata sa ciljem demokratizovanja simfonijske muzike za grčke mase.

Na Kubu je otišao 1962, gde je upoznao Fidela Kastra i Čea Gevaru i učestvovao na novoj radio stanici Kubanske revolucije. Takođe je izveo muziku za pesmu Tasosa Livaditija Če svetac, kompoziciju nazvanu Liturgija broj 2: Deci ubijenoj u ratu.

Teodorakis je osnovao Lambrakisovu demokratsku omladinu 1963, čiji je bio predsednik tri godine od 1964. Opet je priveden 1963. zbog svog učešća u prvom grčkom maratonu mira. Izabran je 1964. za zamenika EDA (Ujedinjene demokratske levice) u izbornoj jedinici Pirej B i 1965. postao član izvršnog komiteta.

Vojna hunta je 1967. zabranila bilo kakvo izvođenje i prodaju muzike Mikisa Teodorakisa. Iste godine, pomogao je finansiranju levičarske grupe otpora poznatu kao PAM (Panhelenski antidiktatorski front), gde je njegova aktivnost dovela do toga da bude izveden pred vojni sud i osuđen. Bio je u zatvoru u Bubulinasovoj ulici, odakle je prebačen u Averov zatvor, gde je započeo svoj dugi štrajk glađu. On i njegova porodica deportovani su na Zatunu, Arkadiju i na kraju su prebačeni u kamp u Oroposu na Atici.

Kada mu se zdravlje pogoršalo u Oroposu, internacionalno je izbio talas protesta. U kampu, ostao je nezavisan između podeljenih snaga Komunističke partije, koja se podelila 1968. Zbog toga, ušao je u sukob sa vođstvom, koje ga je izolovalo i pored njegovog zdravstvenog stanja. Kada je njegov predlog pokušaja masovnog otpora koji uključuje hiljade zatvorenika u kampu odbijen od strane KKE, nešto što bi sigurno privuklo pažnju međunarodne javnosti, Teodorakis je javno istupio protiv politike KKE.

Pod pritiskom međunarodne solidarnosti i uz podršku mnogih poznati umetnika, kao što su Artur Miler i Dmitrij Šostakovič, diktatura mu je 1970. dozvolila da se odseli u Pariz. Tu se odlučio da sarađuje sa frakcijom KKE („eurokomunističkim“ splitom Komunističke partije). Pridružio se njihovim kancelarijama iste godine i postao predsednik PAM.

Mikis Teodorakis je 1971. posetio Izrael da izvede Baladu Mathauzena. Ubrzo nakon toga, posetio je palestinsku bazu u Bejrutu da izvede arapski prevod njegove autobiografije, nazvanu Dug („To Chreos“), u momentu kada je već bio poznat po svojoj muzici i antidiktatorskom borbom internacionalno. Tamo je stao u odbranu arapskog pokreta, u prilog solidarnosti sa pokretom za mir među Izraelcima.

Osnovao je politički pokret „Nova grčka levica“ 1972 i bio suosnivač „Odbora za nacionalni otpor“. Nastupio je u Izraelu po drugi put i upoznao podpredsednika koji ga zamolio da pošalje poruku Arafatu.

Od njegovog oslobađanja do pada hunte 1974, Teodorakis je nastupao po celom svetu, vršeći agitaciju za pružanje otpora od strane grčkog naroda i zalažući se za pad diktature. U međuvremenu su Grci slušali njegove pesme ilegalno i on je postao simbol otpora među njima.

Mikisov dugogodišnji rad prati obilje narodnih, orkestarskih i simfonijskih dela za pozorište i bioskop. Među njima su: Arhipelag, Stanje A, Stanje B, Mali Kikladi, Lipotakte, Romiosini, Taoc, Komšiluk anđela, Pisma iz Nemačke, Narodne pesme („Ta Laika“), Arkadija, Stanje opsade, Le Soleil Et Le Temps, Pesme borbe, Pesme Andreasa, Canto General, 18 malih pesama za gorku domovinu, O prognanstvu, Ifigenija, Faedra, Elektra, Litija.

Za vreme prvih izbora od Metapolitefsija (promene režima) 1974, ušao je u trku kao kandidat Ujedinjene levice (elektoralnog saveza KKE i KKE unutrašnjosti) u Pireju B, ali nije izabran. Kao član izvršnog komiteta EDA ponovo je reizabran 1975.

Kandidovao se kao gradonačelnik Atine 1978, podržan od strane KKE. Osvojio je 59.428 glasova (16,32%), uzimajući treće mesto iza kandidata Nove demokratije na drugom mestu i kandidata PASOK-a (Dimitrisa Beisa) na prvom. Osnivač Pokreta za ujedinjenu levicu (KEA) postao je 1979. Sa KKE se ponovo kandidovao 1981. i postao član parlamenta Pirej B, osvajajući 13.785 glasova. Bio je prvi među 10 kandidata i osvojio jedino parlamentalno mesto u ime partije u tom regionu.

Na Kubu se vratio 1981, gde je održao istorijski koncert ispred Katedrale u Havani. Fidel Kastro, koji mu je već tada bio prijatelj, čestitao mu je i entuzijastično ga zagrlio.

Vođa Organizacije za oslobođenje Palestine (PLO), Jaser Arafat, posetio je Grčku 1981. Za vreme svog boravka, susreo se sa Teodorakisom, koji je tada bio član parlamenta, i zamolio ga da iskomponuje himnu za PLO, koju bi predložio kao zvaničnu himnu palestinske države u momentu kada bi se taj zahtev ispunio. Početkom 1982, Mikis Teodorakis je prihvatio Arafatov poziv i posetio Bejrut kao gost libanskog ministra kulture da predstavi himnu. Ona je prihvaćena u palestinskom parlamentu, gde su Arafat i palestinski zakonodavci dali ovacije.

Kraj 1982. obeležen je invazijom Bejruta od strane Izraela, kao i masakrom palestinskih i libanskih civila. Mikis Teodorakis pozvan je u Bejrut od strane Arafata preko generalnog sekretara KKE, Karilaosa Florakisa, sa ciljem da podrži palestinsku borbu i uzdigne duh palestinskih, libanskih i sirijskih masa. Na kraju je otputovao u Damask i održao koncert pred punim pozorištem.

1983. dodeljena mu je Lenjinova nagrada mira. Reizabran je za zamenika KKE 1985, ovog puta izglasan kao prvi na listi. Pomogao je formiranju komiteta grčko-turskog prijateljstva 1987. Zajedno sa direktorom Teodorom Angelopulosom, bio je osnivač Evropske akademije filma u aprilu 1989.

Godina 1989. obeležila je tužan zaokret u Teodorakisovoj politici, koja je odražavala rastuću demoralizaciju i frustraciju na nivou nacije sa delima vlade PASOK-a, kao i reakcijom izazvanom krizom SSSR i državama staljinističkog Istočnog bloka. Iste godine, Mikis Teodorakis napisao je uvod u novu biografiju Konstantina Micotakisa, reakcionarnog vođe Nove demokratije i oca današnjeg premijera iz ND, Kirjakosa Micotakisa. Kasnije je uključen u listu Nove demokratije za parlamentarne izbore u novembru 1989. Do izbora u aprilu 1990, ostao je nezavisan član parlamenta u partiji desnog-centra. Nakon tih izbora, bio je ministar sledeće dve i po godine. On je dao ostavku 30. marta 1992, ali u isto vreme dao podršku vladi Micotakisa i izrazio da će nastaviti sarađivati sa njegovom vladom kao nezavisan član parlamenta.

On je 12. oktobra 1992. iskazao svoju nezavisnost u parlamentu, završavajući saradnju sa ND parlamentarnom grupom, ali u isto vreme ponovio da podržava politiku vlade Micotakisa. Dao je ostavku kao član parlamenta 9. marta 1993. i došao na poziciju generalnog direktora muzičkog programa ERT. U martu 1994, dao je ostavku kao generalni direktor ERT, optužujući novu vladu PASOK-a i menadžment ERT da „pokušavaju da udave organizaciju.“ I pored toga, u junu 1996. uključen je od strane vlade PASOK u Savez za nacionalni turizam.

Na početku burnog perioda krize i memoranduma, u decembru 2010, Mikis Teodorakis je zauzeo progresivnu ulogu protiv memoranduma. Najavio je osnivanje „patriotske organizacije protiv memoranduma“, tzv. Nezavisni građanski pokret „Spitha“. Aktivno je učestvovao u masovnim mobilizacijama 2011. Pokreta nezadovoljnih građana. U septembru 2013. odlučio je da napusti „Spithu“. Inicijalno je podržao novu vladu Sirize 2015, ali je jako i kritikovao posle. U čast njegovim narodnim, demokratskim borbama, u istorijskom referendumu 5. jula 2015, javno je glasao „OXI“ (NE).

Poslednji primeri političkih aktivnosti Mikisa Teodorakisa su bili kontradiktorni. Njegovo prisustvo 43. KNE (omladina KKE) festivalu 2017, bio je progresivan korak, ali progresivni i levičarski radnici i omladina su bili razočarani njegovom podrškom za reakcionarni pokret koji se razvio rane 2018. oko pitanja preimenovanja Makedonije.

Međutim, razumevajući da mu se približava kraj života, Mikis je u oktobru 2020. napisao pismo generalnom sekretaru KKE, Dimitrisu Kucumbasu, u kojem je stajalo: „Danas, pri kraju mog života, u momentu velikog promatranja, svi detalji nestaju iz mog uma i ostaju samo „velika pitanja“. Tako gledam na svoje najkritičkije i najzrelije godine. Pod zastavom KKE. Želim da napustim ovaj svet kao komunista.“ Mikis Teodorakis bio je oženjen sa Mirtom Altinoglu, sa kom je imao sina i ćerku.

Join Us

Join the International Marxist Tendency and help build a revolutionary organisation to participate in the struggle for socialism worldwide!

In order to join fill in this form and we will get back to you as soon as possible.